Specijalno za „Politiku”
Rim – Poglavar Katoličke crkve papa Francisko danas počinje posetu balkanskim zemljama – Bugarskoj, Severnoj Makedoniji i Rumuniji. Povodom istorijskog događaja za ove postkomunističke zemlje, u kojima je katoličko stanovništvo u manjini, a koje su za Vatikan važno geografsko i istorijsko raskršće Evrope, kardinal Pjetro Parolin, drugi čovek Vatikana, za „Politiku” i njene čitaoce otvorio je vatikansku portu i prihvatio da odgovori na pitanja o važnosti papine posete, porukama podrške balkanskim narodima, savetima i podsticajima za doprinos međuhrišćanskom dijalogu, obnovljenom poverenju i buđenju čovečnosti i hrišćanskih načela.
Nesporna je svetovna i duhovna moć Vatikana u svetu, zemlje koja, podsetimo, nije priznala Kosovo. Negovanje načela koja propagiraju pomirenje, ljubav i mir među religijama, državama i ljudima naročito je značajno na Balkanu, gde, kako je istakao državni sekretar Vatikana, nažalost, ponovo vlada tenzija i gde dramatična sećanja davne i bliske prošlosti nisu potpuno izbledela. Uz podršku i usvajanje hrišćanskih načela, na koja nas je podsetio, mogla bi se nazreti bolja vremena i za srpski narod.

Bili ste u Srbiji pre nekoliko meseci. Razgovarali ste s predsednikom Aleksandrom Vučićem, premijerkom Anom Brnabić, potpredsednikom Vlade i ministrom inostranih poslova Srbije Ivicom Dačićem, kao i s Njegovom svetošću patrijarhom SPC Irinejom. Kakva iskustva nosite od te posete i kada možemo da vam se nadamo, ovog puta, možda, i sa Svetim ocem?
Sećam se te posete i u duši sam veoma zahvalan na tako velikodušnom prijemu i izrazima prijateljstva od strane srpskog naroda. Tada sam imao priliku za veoma srdačnu razmenu mišljenja s državnim vlastima, ceneći dragocen doprinos vaše kulture i vaše tradicije evropskoj civilizaciji. Takođe, patrijarh Irinej, koji me je primio zajedno s apostolskim nuncijem, njegovom ekselencijom monsinjorom Lučanom Surijanijem, i s naša dva saradnika, posvetio mi je vreme koje smo proveli veoma prijatno.
Bilo je to vreme bratske razmene misli o moralnim i religioznim problemima koji se dotiču života u državama danas, a posebno onima koja se tiču odbrane i promocije života i porodice, solidarnosti, verskih sloboda i dijaloga među kulturama. Bio sam u prilici da prenesem patrijarhu pozdrave pape Franciska, na kojem mi je patrijarh srdačno zahvalio. Ne mogu da negiram želju da ponovo dođem u Srbiju, makar, kako vi kažete, u ulozi papinog pratioca.

U novembru ove godine obeležava se trideset godina od pada Berlinskog zida. Po mišljenju mnogih, kao vođa Katoličke crkve, papa Jovan Pavle Drugi je veoma doprineo i rušenju tadašnjeg bipolarnog sveta. Ipak, deluje kao da opet postoji pokušaj da se obnovi sukob starih blokova, dok se javljaju i sasvim novi centri moći, posebno u Aziji. Gde Katolička crkva danas vidi svoju ulogu u takvom svetu?
Rekao bih da smo nakon Hladnog rata još daleko od postizanja novog, pozitivnog i održivog međunarodnog poretka. Ako je tačno da je istorija oduvek poznavala neprijateljski suprotstavljene pozicije i konflikte, novi scenariji koji su otvoreni pred našim očima poslednjih godina ‒ zbunjujući su. Počevši od 2001. godine, ukupna međunarodna situacija se još i pogoršala. Skandalozno je postojanje gladi u svetu, kršenje ljudskog dostojanstva, sistematsko uništavanje civilnog stanovništva, novi mehanizmi kojima svetska sila vrši svoju dominaciju, poremećaji međunarodne ekonomije, povratak sve brutalnijeg terorizma fanatika koji se pozivaju na islam, eksploatacija rada mnogih zarad blagostanja malobrojnih, drama migranata koji masovno napuštaju sopstvenu zemlju zbog rata ili ekstremnog siromaštva, kojima je uskraćena budućnost i nada ‒ činjenice su koje ne mogu da nas ostave nezainteresovanima. Upotrebiću izraz koji papa Francisko često koristi ‒ to je „treći svetski rat u delovima”.
U vreme kao što je ovo, u kome je čovečanstvo isprepleteno nasiljem, pretnjama, strahovima i nepravdom ‒ Crkva ne može drugo nego da govori, šalje poruke, razgovara, da bude otvorena i solidarna s očekivanjima i potrebama svih. Crkva je bratstvo u koje se prihvataju svi i u kome svi imaju isto dostojanstvo. Hrišćanska ljubav ne probira sagovornike, ne postavlja uslove, ne podiže barijere, uvek čini prvi korak ka bližnjem. Bratstvo zahteva jednakost u pravima, ali i među ljudima. Ono traži da se čuva dostojanstvo svakog ljudskog bića i da svako brine o drugome. Sâm Hrist se nije stideo da nas zove braćom ‒ to je živeo i to je zahtevao od svojih učenika, objavivši da je svaki odnos s bližnjim odlučujući za odnos s Njim u kraljevstvu nebeskom: „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (Mt 25,40). Isusova braća nisu samo vernici, hrišćani, već su to i sve žrtve kroz istoriju, oni koji su u potrebi, koje sve zemlje i svako vreme naziva „poslednjima”.

Papa Francisko se našao na čelu Crkve u veoma burno vreme koje je potresalo svet, ali i Crkvu. Koliko njegov poziv da se okrenemo prema najranjivijima, siromašnima i poslednjima u današnjem svetu može da donese promene?
Mislim da je veoma značajna jedna od prvih izjava pape Franciska: „O, kako bih voleo siromašnu crkvu za siromašne!” On ne prestaje da podseća na odgovornost Crkve pred siromasima sveta.
Čitao sam da, prema poslednjem izveštaju Oksfama, postoji veoma uska elita milijardera koja poseduje skoro potpuno bogatstvo sveta: jedan procenat populacije deli 82 odsto svetskog bogatstva, dok 789 miliona osoba živi u potpunom siromaštvu. Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih.
Papa Francisko neprestano podseća na to da siromašni nisu „drugačiji od nas”, već naša braća i da je potrebno reagovati na kulturu odbacivanja, promovišući, pre svega, kulturu susreta. On je, takođe, naglasio da se „ne može shvatiti jevanđelje bez siromaštva” i da je „hrišćanin neko ko susreće siromahe, ko ih gleda u oči, ko ih dodiruje”. Treba se susretati s njima, a ne samo ih prihvatati; treba zajedno delovati, a ne samo ih integrisati. Prihvatanje i integrisanje podrazumevaju jednu stranu koja daje, a drugu koja prima. Promena treba da nastupi upravo u shvatanju da je reč o razmeni i obostranom odnosu. To koliko se daje mesta siromašnima određuje meru humanosti našeg društva i našeg hrišćanskog svedočenja.
Papa Francisko svojim propovedima i svojim delima ponovo povezuje dugu istoriju. Podseća nas da slušanje siromašnih i jevanđelja obnavlja Isusovu porodicu na zemlji. Tu nam je i primer hrišćanskih zajednica iz prvih vekova, gde su dobra koja su predavana zajednici od vernika usmeravana onima kojima su bila najpotrebnija. Verujem da se pažnja koja je usmerena ka siromasima, a koja nikada nije bila umanjena u Crkvi i koju danas papa Francisko ponovo naglašava strastveno i obnovljenom snagom, pretvara u konkretne odgovore sveštenstva i vernika na tolike potrebe koje susreću na svom hodu vere. Podsetimo na to koliko hrišćanske zajednice deluju u korist migranata, što je samo jedna od oblasti delovanja. Svakako, papine reči su hitan poziv da se uvek držimo puta pomoći i deljenja s drugima.

Balkan i regija koja ga okružuje bili su kroz istoriju mesto sučeljavanja raznih kultura, ali i interesa, koji su neretko proizvodili žestoke sukobe. Jedan posebno pamtimo – Veliki rat, ali i sukob nastao raspadom Jugoslavije. Mnogi su, posebno u poslednjim sukobima, pokušali da optuže verske zajednice s ovih prostora kao krivce za sukobe, sakrivajući sopstvenu krivicu. Svedoci smo, ipak, da je delovanje verskih zajednica i njihovih lidera, a posebno Katoličke crkve, bilo značajan element u postizanju pomirenja i mira na ovim prostorima. Koje su najznačajnije aktivnosti za koje smatrate da su najviše doprinele pomirenju?
Balkan je, nažalost, ponovo regija u kojoj vladaju tenzije i gde dramatična sećanja na davnu i blisku prošlost nisu potpuno izbledela. Nije lako govoriti o izmirenju onih koji su rat osetili na sopstvenoj koži. S druge strane, kako ste rekli, danas se ne može negirati trud verskih zajednica i njihovih lidera u postizanju pomirenja. Pored svega, lideri verskih zajednica imaju zajedničku misiju da izgrađuju mir, a neodložan zadatak vernika je zauzimanje stava dijaloga i otvorenosti, uz istovremeno očuvanje sopstvenog identiteta.
Mislim da je jedna od potreba koje autentično pomirenje traži upravo pročišćenje sećanja. Da bi se to učinilo, mislim da je više nego ikada neophodno formulisati jedan ispravan sud istorije nad događajima iz prošlosti, uz iskrena i hrabra dela koja su sposobna da za sve otvore jedno „novo sutra”, ispunjeno istinom i mirom. Mislim da u tom procesu najveću pažnju treba posvetiti elementima koji prave razliku između prošlosti i sadašnjosti. Kada se namerava suditi faktima iz prošlosti, nije moguće ne biti svestan da je u drugačijim istorijskim vremenima, u drugačijim sociološkim i kulturnim prilikama – drugačije i čovek postupao. U suprotnom, paradigme i konkretni sudovi o jednoj epohi mogu da budu pogrešno primenjeni u proceni drugih faza istorije, generišući ne male nesporazume. Svaka generalizacija treba da bude izbegnuta. Treba se osloboditi apologetike, koja želi da sve opravda, a u isto vreme treba izbeći i nezasluženo okrivljavanje koje se zasniva na istorijski neodrživoj odgovornosti. Crkva, kao zajednica krštenih, priznaje i prepoznaje da je „sveta”, jer ju je posvetio Hrist, koji ju je otkupio svojom krvlju i koju oživljava Sveti Duh, ali ona zna da je njena svetost „nesavršena”, jer u svom krilu okuplja pravednike i svete, ali takođe okuplja i grešnike, kako sadašnje, tako i one iz prošlosti, u jedinstvu tajne koju sačinjava. Iz tog razloga Katolička crkva oseća potrebu za dubokim kajanjem zbog slabosti one svoje dece koja su joj okaljala lice.
Kada govorimo o doprinosu pomirenju verskih zajednica ovog regiona, bez želje da se zaborave obaveze političkih autoriteta, mislim da je veoma važan pristup biti svestan i grešaka nekih od svojih članova, a u isto vreme „pomiriti sećanja”; samo je prepoznata i prihvaćena istina izvor pomirenja i mira. Autentično pomirenje podrazumeva iskreni napor da se oslobodi od svega onoga što udaljava od njega, bilo da je reč o nedostacima u sadašnjosti ili o nasleđu prošlosti. Želja Svete stolice je da sve verske zajednice ovog regiona budu u stanju da zajednički zakorače na put istinskog pomirenja i da mogu da postanu model prevazilaženja konflikata za celokupno društvo.

Papa Francisko je jedan od najcenjenijih papa do sada među pripadnicima Pravoslavne crkve. Njegovo predstojeće putovanje u Bugarsku, Severnu Makedoniju i Rumuniju simbol je još jednom pružene ruke istočnim hrišćanima. Koji je još cilj ovog putovanja?
To su posete zemljama koje predstavljaju, i geografski i istorijski, jedno važno raskršće Evrope; to su zemlje gde su se odnosi razvili prevashodno međusobnim ispomaganjem i prihvatanjem. Papina putovanja u te države susreću sve hrišćanske zajednice, ne samo katoličke, a na poseban način – mlade. Nije slučajno apostolsko putovanje u Rumuniju nazvano „Koračajmo zajedno”.
Bugarska i ostale zemlje koje će papa posetiti u regionu predstavljaju savršenu pozornicu da se ponovo čuje svedočanstvo dvojice izuzetnih svetaca prvog milenijuma koji su nama, hrišćanima, zajednički – Ćirilo i Metodije: dva brata koja su jevanđelje objavila novim narodima i na novim jezicima, uvek i pre svega gajeći jedinstvo među hrišćanima, stavljajući jedinstvo na prvo mesto, u vremenu kada su u hrišćanskom jedinstvu već postojale velike pukotine. Severna Makedonija, kako ukazuje moto putovanja, pruža priliku za posetu i ohrabrenje „malog stada” – lokalne katoličke zajednice, kao i priliku da se ojačaju dijalog i saradnja s ostalim verskim zajednicama u jednom multikonfesionalnom i multireligijskom okruženju. Susret će biti i u znaku sećanja na Svetu Terezu iz Kalkute, koja je rođena u Skoplju. Ova divovska figura u svojoj malenosti svojim svedočenjem života po jevanđelju i razoružavajućom hrabrošću svojih dela i svojih reči objavila je svima da je Bog ljubav, da ljubi svakog čoveka, posebno one koji su siromašni i napušteni. O toj ljubavi Katolička crkva želi da dâ svedočanstvo ulazeći u dijalog sa svima, u ime bratstva svih ljudi, ne razdvajajući i ne stavljajući na margine, već grleći i sjedinjujući.

Poseta Severnoj Makedoniji nakon rešenja, rekli bismo, istorijskog spora oko imena – ohrabrenje je i neka vrsta podrške miru. Ipak, taj region je još opterećen potencijalnim sukobima. Koja će biti glavna poruka stanovnicima tog regiona?
To će biti putovanja u region koji je u prošlom veku bio pod jarmom komunističke ideologije, a koji danas gleda s nadom u budućnost. Papa Francisko će susresti osobe koje su propatile za slobodu i narode dubokih verskih korena. Kako rekoh ranije, reč je o putovanjima u zemlje gde žive narodi raznih etničkih i verskih pripadnosti. Mislim da papa u porukama stanovnicima tih regiona neće propustiti da pomene još jednom važnost odnosa koji su obeleženi poštovanjem i solidarnošću, potrebom izgradnje mostova prihvatanjem različitosti drugih kao dara i bogatstva za sve. Verujem da će ih papa – koji poznaje i druge dobre kvalitete naroda ovog regiona: aktivnost, velikodušnost, trud koji ulažu u napredak – pozvati na očuvanje najzdravijih tradicionalnih vrednosti, koristeći na najbolji način savremene doprinose. Posećujući lokalne crkve, jasno je da će religijske teme imati prednost i da papa Francisko želi da ohrabri malu katoličku zajednicu, da je podstakne da dâ novi impuls aktivnoj i lojalnoj saradnji s društvom u celini i s drugim verskim zajednicama, dajući tako primer iskrenosti i poštenja. Želja je da se veze koje već postoje među hrišćanima što više osnaže u bratskom duhu, stavljajući naglasak na važnost i potrebu molitve, na dijalog i zajedničke akcije na odbrani moralnih vrednosti i ljudskog dostojanstva. To je bitno, takođe, i za odnose između hrišćana i muslimana. Važno je postojanje međusobnog poštovanja u poznavanju i bratstvu i zajedničkog stava da religija ne sme, makar i indirektno, da sledi bilo koju formu nasilja.

Stanovništvo zemalja koje će papa ovog puta posetiti većinom je nekatoličko. Papa, svakako, dolazi i kao državnik, ali pre svega, kao poglavar Katoličke crkve. Kakav će uticaj ove posete imati na lokalne katoličke zajednice i koliko će doprineti ekumenskom (međuhrišćanskom) dijalogu?
Jedna od posebnih karakteristika pontifikata pape Franciska jeste njegov osećaj za crkve koje su na „periferiji”. Imajući privilegiju da mogu da pratim papu na njegovim putovanjima na „periferiju katoličkog sveta”, u različite države u kojima su katolički vernici manjina i žive realnost „dijaspore”, mogu da dam svedočanstvo kako on, kao svoj prvi zadatak, postavlja svoju petrovsku misiju da „ohrabri braću”. Svakako da je za male katoličke zajednice velika radost i ohrabrenje da ugoste papu. No, često i kod nekatolika mogu da vidim veliku podršku i entuzijazam prilikom poseta. Svi shvataju da je papina poseta prilika za celu naciju, a ne samo za jedan deo stanovnika. U određenim zemljama te posete imaju i ekumensku (međuhrišćansku) vrednost. U tim prilikama papa Francisko, pre svega, želi da podstakne bratstvo među vernicima, što je potreba hrišćanskog života, a što nam je i Gospod ostavio kao amanet pred svoje stradanje. Ta njegova vrhovna želja jeste da njegovi budu „jedno”.

Vatikan i Srbija već dugo sarađuju na mnogim poljima, od humanitarnih do istraživačkih, naučnih projekata. Šta je potrebno učiniti da se ta saradnja pojača i učini još vidljivijom?
Uveren sam da postoje mnoga područja delovanja u kojima možemo da sarađujemo – humanitarna, društvena i kulturna. Lično sam bio svedok veoma pozitivnih rezultata koji su nedavno postignuti. Jedan od primera je i dogovor o saradnji u višem obrazovanju koji je označio fundamentalnu etapu za narastajuću kulturnu saradnju, ali što je pomoglo i da se ojačaju prijateljske veze. Mislim da će uvek biti važno da međusobno nudimo perspektive nade za svaki projekat koji u srcu ima cilj da se postigne dobro za čoveka.